Слободно се може рећи да су се свe институције из сектора високог образовања хвалилe када је усвојена Болоњска декларацију у Скупштини Републике Србије, као и да су најављивале да ће се на тај начин систем високог образовања у Србији учинити и ефикаснијим и ефективнијим.
Међутим, данас, после више од пет година, колико се „Болоња“ примењује у Србији, сви учесници овог процеса суочени су са великим проблемом. У ствари, увођење „Болоње“ је доживело неуспех, само што то нико јавно неће, или не жели да призна. Журећи ка европским интеграцијама, Србија је брже-боље пожурила да усвоји Болоњску декларацију, напише нови Закон о високом образовању, не размишљајући, при том, да ли је само то довољно. Не могу да тврдим да је Влада тада имала, а и да сада има лоше намере. Свакако да високо образовање ни пре усвајања Болоњске декларације није било на завидном нивоу, напрoтив, било је на много лошем нивоу, па је и логично било очекивати да се нешто уради по питању промене система високог образовања.
Опет, када погледам како је „Болоња“ спроведена у Србији, помислим да се уопште није размишљало о последицама које може да има таква нагла промена система. Тако се, од почетних 60 ЕСПБ бодова, као услов за буџет, граница 2008. године спустила на 42 ЕСПБ бода (Законом о изменама и допунама Закона о високом образовању), са циљем да се та граница постепено диже сваке школске године на 48 ЕСПБ, па 54 ЕСПБ, и на крају на 60 ЕСПБ бодова. Ово је урађено након студентских протеста, који су уследили као резултат веома лоше пролазности на готово свим факултетима Београдског универзитета. Међутим, када се дошло до 48 ЕСПБ бодова, настао је проблем, јер је неким факултетима и та граница била превисока за упис. Епилог ове приче око законских решења јесте усвајање новог Закона о изменама и допунама Закона о високом образовању, јуна 2010. године; према тим изменама, буџетски услов за школску 2009/2010. и 2010/2011. је остао 48 ЕСПБ бодова, с тим што ће од следеће школске године почети да се примењује услов од 60 ЕСПБ бодова.
Онима коју су пратили законске промена и дешавања око уписа јасно је о чему причам, док осталима можда и није. Укратко, ни држава, а ни факултети нису много урадили по питању спровођења Болоњске декларације, осим што се стално изјављује велика жеља да се нешто промени и сваке године се обећава да ће до следећег уписа све бити много боље. Али, да ли ће, питам се...? Поучен искуство претходних година, не верујем да ће се ишта променити, већ да ће се, нажалост, следеће школске године поновити проблем око уписа.
Пошто сам и ја део генерације која студира по „Болоњи“, назвао бих је „заморичићи − генерација“, а могу и да кажем да није само терет неуспеха на држави и факултетима, већ и на самим студентима. Уколико држава заиста жели да се проблем у сектору високог образовања реши на дуже стазе, онда је у најмању руку неопходно да се овом проблему приступи темељно и на системски начин. По мом скромном мишљењу, то подразумева следеће: неопходно је да се напише закон, који ће максимално уважити интересе свих учесника у овом процесу − ту пре свега мислим на професоре и студенте. Није тешко извршити и обичну анализу, како бисмо видели да се ни студенти, а ни професори нису прилагодили новом систему, и да је неопходно променити, пре свега, начин размишљања и једних и других. Професори морају да схвате да су се време и начин када су они студирали, много променили, као и методе и технике извођења наставе, које су они дуги низ година примењивали. Па тако, професори што пре морају да се мењају, па макар и мало за почетак. Данас, професор не сме да дозволи да држи ex catedra предавање, то је одавно превазиђена пракса на многима факултетима широм Европе. Такође, сасвим је невероватно да се још увек учи по књигама чији се садржај није мењао по 20/30 година. Не знам зашто се онда неки чуде што студенти не желе да похађају наставу и што су незаинтересовани. Студенти ипак очекују да им се мало више посвети пажња и да науче што више корисних и практичних ствари, које ће сутра моћи да примене на послу. Што се тиче самих студената, и они морају да промене начин размишљања и да схвате да више није, нажалост или на срећу, време као кад су њихови родитељи студирали, и да се не може све као некад, иако би многи то желели. Тако да, ја не оправдавам студенте који се жале на систем, а опет не желе ништа да ураде како би се тај систем променио и побољшао, већ га просто игноришу.
Уколико желимо да студенти буду успешнији и оставарју услов од 60 ЕСПБ, онда је заиста неопходно спровести реформу високог образовања, али системску. Јер, како очекивати да студенти посећују сва предавања, ако се професор не труди да та предавања буду занимљива и корисна; како да студенти посећују предавања и вежбе, ако не постоји довољно физичког простора и опреме да студенти седе и слушају наставу; како да очекујемо добру пролазност, када су студенти преоптерећи програмом; како да очекујемо да ти исти студенти сутра буду компетентни и стручни када се запосле, ако су учили из књига којима садржај није мењан годинама? Како да тај студент буде конкурентан било ком студенту са неког европског факултета...? Када се студентима реално омогуће услови да могу да постижу 60 ЕСПБ бодова, и да при том тај услов постиже просечан, а не натпросечан студент, онда од њих то и треба захтевати. Када се то буде десило, да већина студената без проблема, може да оствари 60 ЕСПБ бодова, онда ће то бити знак да се нешто позитивно урадило на овом пољу. Дотле, само ће се сваке године, поново и поново, блокирати град у време уписа, јер ће студенти бити незадовољни, и опет ће се причати „како ће следеће године бити много боље“.
